Slikarka Nadežda Petrović
Jedina žena čiji lik krasi srpsku valutu je Nadežda Petrović.
Ratna bolničarka, poznata humanitarka, akademska slikarka, osnivačica Kola srpskih sestara i možda, samo možda, tajna agentkinja. Ispod ovih karakteristika krije se značajno ime Nadežde Petrović, jedine žene čiji je lik prikazan na srpskom novčaniku.
Porodična podrška Rođena 11. oktobra 1873. godine u Čačku kao najstarije od 13 dece, od kojih je devetoro preživelo do odrasle dobi. Njena majka Mileva bila je učiteljica i rođaka poznatog političara Svetozara Miletića, dok je njen otac Dimitrije predavao likovno.
Porodica Petrović odgajala je svoju decu na sofisticiran način za to vreme, pružajući im ljubav i podršku dok su tražili sreću, talente i ciljeve. Deca su govorila pet ili više jezika jer je kuća obično bila puna različitih periodičnih publikacija, uključujući one na nemačkom, turskom, francuskom, italijanskom, engleskom i drugim jezicima.
Otac Mita je često govorio: „Ovo su moja ovčica; ja sam kao patrijarh. Dozvoljavam svakom mladiću da sledi svoje strasti. I svako dete ima svoj glas. Jedna osoba je uživala u čitanju, druga u slikanju, a treća u muzici.“
Slikarka Nadežda Petrović – školovanje
Nadežda Petrović i njena porodica preselili su se u Beograd 1884. godine kako bi sva deca mogla nastaviti školovanje.
Živeli su u kući njenog dede, Hadži Maksima Petrovića, visoko poštovanog trgovca u prestonici.
Nadežda je zatim završila višu žensku školu i studirala slikarstvo kod poznatog slikara Đorđa Krstića.
U skladu sa svojim vaspitanjem, Nadežda je želela više.
Zato je otišla u Nemačku i počela studirati slikarstvo sa Ekster Juzic, a njena sestra Ljubica je pratila njen primer i upisala se u Konzervatorijum da studira violinu.
Dve sestre su veoma kompatibilne i dopunjavaju jedna drugu.
Nadežda je volela muziku, i dok je njena sestra svirala, ona je nalazila najbolju inspiraciju za svoje slike.
Često su putovale u Bavarsku, noseći sa sobom stalke, boje, četkice i violinu.
Dok je Ljubica izvodila Beethovena i Vagnera, Nadežda je slikala breze.
Godine 1974., Ljubica je sećala se iz svoje mladosti da je Nadežda bila osoba koja voli isprobavati različite stvari u životu i pratiti sve svoje interese.
„Odmah je bacila paletu, odrekla se slikanja i odustala od svega.
Bavila se politikom.
Otišla je u južnu Srbiju, u Bugarsku.
Tako sam joj rekla: ‘Bože, kako prelaziš sa jedne teme na drugu?’
‘Pa, tako to ide.
Šta hoćeš?
Samo da sediš skrštenih ruku i ništa drugo?
‘Vrlo dobro’, pomislila sam, ‘Uzeću stalak sama'“, reči su koje je Ljubica pomenula Dragoslavu Ž.
Saviću u knjizi „Beograd u pola četiri od dva bela goluba“.
Nadežda ima svoj prvi samostalni nastup.
Beogradska izložba 1900. godine i kasniji događaji u Makedoniji je podstakli na akciju.
Između patriotizma prema Srbiji i svoje umetnosti
Po povratku 1903. godine, Nadežda Petrović počela je putovati kroz južne regione Srbije, tražeći inspiraciju i istovremeno pokušavajući podići nacionalnu svest među svojim ljudima.
Između ostalih aktivnosti, učestvovala je u organizaciji prve jugoslovenske likovne izložbe i pokretanju prvog jugoslovenskog likovnog kolonijala u Sićevu i Pirotu.
Međutim, tokom ovog perioda posvetila se više humanitarnom radu nego slikarstvu, iako je upravo tada nastala većina njenih slika.
To potvrđuje pismo koje je tada poslala svom kolegi Ivanu Meštroviću, u kojem je rekla: „Stvar želje da se bude tako… Skoro da sam zaboravila da sam slikar.“
Međutim, nakon posete izložbi Henrija Matissea 1909. godine i dolaska u dodir sa pokretom fovizma, umetnica u njoj ponovno je probuđena.
Otišla je u Pariz, gde je boravila u Meštrovićevom ateljeu.
Zajedno sa Pikasom, Matisom i Mari Loransin, učestvovala je na prvoj izložbi fovista i stvorila slike poput „Crkva Device Marije“ i „Šuma Bulonjska“, koje se smatraju njenim najboljim delima.
